Неће нас изненадити ако овакав натпис, налик потерници, ускоро затекнемо на некој од школа у Србији. Јер већ првог септембра схватићемо да је Србија остала без једне велике основне школе. У клупе ће, већ сада је познато, сести око 2.000 првака мање него прошле јесени. Отприлике толико ђака мање уписано је и 2012. и оне године пре ње...

 Последице понирућег природног прираштаја у Србији најбоље виде учитељи. Шетају кроз полупразне учионице. У њима, све чешће у једној клупи, једно дете. Гасе се одељења. Не тако давно деца су се тискала и отимала за столице. А данас није мало школа које уз силну муку накупе деце једва за један нови разред.

Просветни радници први су сведоци сурове демографије. Њена рачуница је проста - годишње нас се роди око 70.000, а умре око 100.000. Минус је, дакле, најмање 30.000. За толико становника је Србија сваке године слабија, малокрвнија, болеснија. И тако је од 1991, године када је први пут више људи отишло са овог парчета света, него што је на њега дошло.

Повећању броја деце нису помогла брда папира увезаних у стратегије, акционе планове и меморандуме. Уосталом, деца се из папира не рађају. Уместо што чиновнике мотивише да залуд тупе пера, држави би боље било да заштити труднице, подржи породице са троје или четворо деце, смањи трошкове за вртиће, укине порез на свеске и лењире.

Школска звона и овог првог септембра означиће почетак школске године. Ако се нешто под хитно не предузме, већ за коју деценију неће имати коме да зазвоне. У потрази за децом огласи нам тада сигурно неће помоћи.

 

Све исто, једино су школе празније

Све исто, једино су школе празније

У клупе ће сести 850.000 основаца и средњошколаца. За оне у нижим разредима обезбеђени бесплатни уџбеници