Политика, 2.09.2009.

Иван Ивић

Затварање школа, па пражњење села

Светска банка је заговорник децентрализације образовања, па је и Србији давала такве предлоге, али у најновијој „анализи” допустила је себи да дефинише неке циљеве из вашингтонских даљина

Када се познају локални услови у којима се налазе мале сеоске школе онда има и додатних разлога зашто те „теоријске” могућности уштеда нису и стварне. У национално мешовитим срединама не можете укидати неке школе јер би то изазвало озбиљне међунационалне трзавице. Поред тога, због великих растојања, због рељефа (планинска подручја) и непостојања путева искључено је решење које се састоји у превозу ученика у суседне школе.

Гледано у целини, теоријске могућности уштеде нису засноване на познавању чињеница и локалних услова и они који су дали те предлоге нису то учинили на одговоран начин.

Навели смо нека отворена питања само у погледу проблематичних финансијских уштеда које је једино имала на уму Светска банка (СБ). Још већи проблеми се отварају када треба узети у обзир параметре које анализа СБ не помиње. Те проблеме ћемо само набројати с намером да отворимо озбиљну расправу о њима. То су следећи проблеми:

– СБ има завидне капацитете за анализу економских аспеката образовања. Због тога је запањујуће да њихов предлог уопште не помиње могуће велике негативне економске последице затварања школа: даље пражњење села и подстицање даљих миграција ка градовима који не могу да апсорбују ново становништво, даље старење села итд.

– Демографски ефекти: депопулација руралних подручја, миграција становништва у репродуктивном периоду итд.

– Стварање основе за нове међуетничке конфликте јер укидање школа неће на исти начин погодити све националне заједнице.

– Даље снижавање образовног нивоа сеоског становништва који је и сада катастрофалан (36,3 одсто становништва нема ни основну школу, а код женске популације је то 44,2 одсто).

– Угрожавање права на образовање доброг дела становништва, а Србија је као и остале земље прихватила Унесков глобални програм „Образовање за све”.

– Културно заостајање села у коме је школа једина јавна институција која треба да има и улогу културног центра за целокупно становништво.

– Превиђање могућности да основна школа треба да постане центар укупног руралног развоја (Унеско и ФАО управо спроводе такав један програм). Она треба да се преобрази у институцију за задовољавање образовних потреба целокупног сеоског становништва (већ сада у неким срединама преузима обавезни предшколски програм, треба да преузме улогу у основном образовању одраслих, да буде центар за неформално образовање одраслих који ће их оспособљавати за нове привредне активности као што су савременија пољопривредна производња, еколошка производња хране, сакупљање и прерада шумског воћа и лековитог биља, сеоски туризам итд.).

Узимање у обзир свих ових и других чинилаца које СБ не спомиње довољан је разлог зашто се у предлозима домаћих стручњака говори о оптимализацији мреже школа (у смислу усаглашавања те мреже са потребама локалних заједница и уз узимање у обзир свих локалних услова), а не о рационализацији, која се просто своди на укидање пре свега малих школа које су нужно скупље.

Оптимализација мреже школа у Србији је нужна. Негде ће се она свести и на укидање школа и евентуално повећање броја ученика у одељењима тамо где је то могуће – зависно од локалних услова. Али предлози за оптимализацију школа морају се заснивати на провереним чињеницама и на познавању локалних услова како се не би нанеле дугорочне и тешко поправљиве штете за укупан развој неких делова Србије.

Из тих разлога се залажемо за озбиљну и широку расправу уз проверу свих информација. У тој расправи треба да учествују домаћи стручњаци за образовање, Министарство просвете, Национални просветни савет, покрајинске просветне установе из Војводине, удружења учитеља и наставника, синдикати просветних радника, Уницеф (као најјачи заговорник универзалног права на образовање). Расправу треба водити у медијима али и на јавним скуповима, где постоји могућност директног сучељавања аргумената.

У тој расправи има места и за Светску банку али под условима који важе и за остале учеснике: да не наступа са позиције моћи према нашим властима које су у незавидној економској ситуацији па могу да донесу погрешне одлуке, да предлоге заснива на кредибилним чињеницама а не да наступа из идеолошке позиције (СБ, баш као ММФ, има општи негативан став према јавним службама). Уз све то, СБ би морао и сам да се придржава препорука које даје и другима. На пример, Светска банка је снажан заговорник децентрализације образовања па је и Србији у неколико наврата давала такве предлоге а у овој „анализи” је допустила себи да дефинише јаке предлоге из вашингтонских даљина.

професор универзитета

Иван Ивић

Почетак стране

Политика, 1.09.2009.

Иван Ивић

Није лако са 30 ђака

Србија може уштедети 14,7 милијарди динара ако укине 11.000 школских одељења, али тај предлог Светске банке доноси велике опасности

Србија има довољно развијену мрежу основних и средњих школа. Проблем је што та мрежа већ више деценија није преиспитивана и сада је у дубоком раскораку са демографским, привредним и социјалним реалностима. Ниједно министарство просвете у последњим деценијама није ни покушало да решава те проблеме иако је било иницијатива стручњака ван министарства.

У овом тренутку дошла је иницијатива са стране за „рационализацију” мреже основних школа. Мислимо, наравно, на иницијативу Светске банке и Међународног монетарног фонда (у оквиру преговора о споразуму наше земље са том институцијом). Тренутак када се покреће решавање тог проблема (финансијска криза) и начин на који је то учинила Светска банка су такви да је потребно да се упути снажан сигнал да постоји веома озбиљна опасност да се образовању Србије нанесу озбиљне дугорочне штете.

Смисао овог текста је да укаже на те опасности и да покрене дебату о проблемима оптимализације мреже школа.

Предлог Светске банке који је врло споран изнео је директор канцеларије Светске банке у Београду господин Сајмон Греј (НИН, од 6. августа ове године). Тај сажети текст износи основне идеје које су детаљније изложене у једној анализи Светске банке („Суочавање са финансијском кризом у Србији путем повећања продуктивности јавног сектора“,мај 2009).

Суштина предлога за који смо рекли да носи велике опасности је у следећем ставу (који је НИН издвојио као ударну идеју): „Ако претпоставимо да одељење има најмање 30 ђака, онда Србија има 11.000 одељења више но што јој треба, или око 37 одсто укупног броја у основном образовању. Теоријски, Србија тако може уштедети 14,7 милијарди динара укупног буџета намењеног основном образовању”.

Тај предлог носи велике опасности из следећих разлога: садржи нетачне тврдње и није заснован на стварном познавању ствари, Светска банка има велику моћ и наше власти нису независне од њених ставова (и ставова ММФ који заступа исте предлоге).

На почетку критичке анализе предлога Светске банке (СБ) треба рећи да када је реч о мрежи школа СБ није направио никакву изворну анализу стања мреже већ да је то секундарна анализа. А изворних анализа ових проблема има неколико. Ту је анализа Унеска и Уницефа „Свеобухватна анализа система основног образовања у СРЈ” из 2001. године, затим анализа на иницијативу Уницефа чији су резултати објављени у публикацији Богојевић, Ивић, Карапанџа (2003): „Оптимализација мреже школа у Србији”. Левитас и Херцински су направили за потребе Министарства просвете нову анализу 2006. године („Финансирање и управљање у основном образовању Србије”).

У тим изворним анализама констатовани су сви проблеми, прикупљене су основне чињенице о мрежи школа и дати су конкретни предлози за оптимализацију мреже школа (поред осталог дефинисано је 11 модела решавања проблема оптимализације).

Први проблем са „анализом” и предлогом Светске банке је што ни једна од изворних анализа које СБ користи ни изложеним чињеницама ни изричитим предлозима не обећава олаке финансијске уштеде и не садржи предлоге као што је предлог СБ.

Други проблем је што анализа СБ садржи веома нетачне чињенице. Ево неких од основних нетачности у анализи СБ: никада у последњим деценијама у Србији није издвајано пет oдсто БНП за образовање, како се тврди у овој анализи (последњих година једва да је било нешто изнад половине те цифре); никада Србија није за образовање имала ниво издвајања који је „...упоредив са издвајањима у другим европским земљама”; закључак изведен из тих погрешних чињеница да „упркос том одговарајућем нивоу потрошње (за образовање) постигнућа система образовања у Србији су разочаравајућа“ потпуно је неутемељен.

Анализа СБ је направљена на захтев нашег министaрства финансија. Очигледна је била намера тог министарства да нађе било какве могућности буџетских уштеда. СБ је свесрдно изашaо у сусрет Министарству финансија, што је дало илузију да се може уштедети „37 одсто укупног буџета намењеног основном образовању”.

И баш на том чисто финансијском терену показује се колико је предлог СБ неозбиљан и илузоран. Пре свега, нису урачунати финансијски губици до којих би дошло ако би се чак могло укинути 11.000 одељења: социјални програм за учитеље који остају без посла и трошкови нове армије незапослених и њихових породица, трошкови превоза ученика чије школе би биле укинуте (куповина и одржавање возила, плате возача и сл.).

„Теоријска” могућност значајних финансијских уштеда нагло се губи када се познају чињенице о мрежи школа у Србији. Та мрежа је изразито двојна: постоји велики број малих школа (рачунајући ту, наравно, и подручне школе издвојене од матичних школа, и то пре свега у сеоским срединама) које обухватају мали број ученика и мањи број великих градских школа у којима се школује велики број ученика. Преливања из једног дела те мреже (на пример, укидање малих сеоских школа) не може имати скоро никакве ефекте у другом делу те мреже. Даље, у Србији постоји преко 3.000 комбинованих одељења (то су она одељења у којима један учитељ у исто време остварује програм за два, три па и четири разреда). У „теоријску” рачуницу СБ није ушла ни чињеница да су многа одељења од оних 11.000 које СБ хоће да „одстрели” и одељења са наставом на језицима националних мањина (наши законски прописи предвиђају знатно мањи број ученика у тим одељењима) јер се та одељења не могу спајати са другим одељењима.

професор универзитета, председник Образовног форума (Београд)

Иван Ивић

[објављено: 01/09/2009]

Почетак стране